litceysel.ru
добавить свой файл
1 2 ... 39 40






ХАЏИ СТЕВАН Л. ЈЕВТИЋ



ЦРНЕ СТАЗЕ II

-С Т Р А Н П У Т И Ц Е-
ПОСВЕТА


БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМ,

МУЧКИ УМОРЕНОМ

ОД КОМУНИСТА,

СИНУ ДУШАНУ-ДУШКУ,

ПОСВЕЋУЈЕМ ОВУ КЊИГУ!


АУТОР

ПОРУКЕ ЧИТАОЦИМА



-Ако је дух божански сва душа је божанска, ако је дух ропски и душа је ропска.

-Ако је живети, да живимо у светињи и слободи, ако је мрети, да умремо за светињу и слободу.

-Атеиста је биће мртве материје које нема духа, већ залеђену душу, окамењено срце, једном речју - анималис најгоре врсте.

-Боље је посрнути ногама него језиком.

-Братска љубав је ретка.

-Блажен је онај који нађе правог пријатеља.

-Безумље човеку од свих јада јад је највећи.

-Вук је некрст, за Бога не зна и образа нема.

-Ви који сте видовити, такође, знате да је отеловљена душа вечна, неразорива и бесконачна.

-Ван истинског Православља благодети нема.

-Гнев је кратко безумље.

-Где је мед тамо има и жучи.

-Где је слога тамо је и победа.

-Дела која се руководе љубављу према онима који су нам слични треба да буду оно чему праведник тежи, јер она ће највише претегнути на теразијама небеским.

-Деца су наши учитељи.

-Дух је вођа и заповедник нације - народа. Без духа народ је мртав, јер нема корена.

-Еволуција је закон живота, Број је закон света, Јединство је закон Бога.

-Живот је сећање.

-Живот човека на Земљи је борба.

-За другог треба да живиш ако хоћеш да живиш за себе.

-За рат је потребна снага и храброст младости и мудрост старости.

-Зло живе они који мисле да ће увек живети.

-И влат има сенку.

-Има много људи који нису паметнији од магарца.


-Историјска збивања производ су или воље богова или воље појединих људи или колективне воље одговарајућих народних маса.

-Комунисти ("социјалисти") су прво почели да се отимају око титула, вила, хотела, фабрика - сачувај Боже само да на крају и земљу не продају. И то се десило. Сада смо без земље и слободе, остале су нам само голе душе.

-Када човек изгуби свој дом други га никада не може заменити.

-Када је револуционар, западњак или шиптар пошао да из заседе убије Србина он се већ определио за пораз.

-Ко под туђом свећом умире, са њим поново умиру дедови.

-Књига је светлост која сија преко гроба.

-Као Хришћани нећемо политизацију Хришћанства, него хоћемо хри-шћанизацију личности и друштва - стога позивамо све на саборно дру-жење.

-Како сада ствари стоје: Бог нас је напустио, поједини људи су не-способни да ма шта промене, остаје само колективна воља одговарајућих народних маса, које још нису потпуно сазреле.

-Кога Бог хоће уништити томе одузме памет.

-Лудост има особину да види туђе мане а своје заборавља.

-Љубав побеђује све.

-Љубав рађа љубав.

-Моја је дужност била да учим народ али и да учим од народа - много сам паметних и мудрих мисли чуо од народа и записао.

-Можемо изгубити земљу, слободу, имовину, али не смемо изгубити душу.

-Мудрац ништа не тврди што не би доказао.

-Мала недела се кажњавају а велика недела прослављају.

-Мира са људима и помирења међу њима нема без помирења са Богом! извором сваког мира.

-Најтеже је савладати самог себе.

-Народ не осећа ђавола чак и кад му је на леђима.

-На истој ливади тражи во траву, пас зеца, рода змију, научник сазнање.

-Немци имају на својој савести све културне злочине за последња четири века.

-Најгора је битка која се не води.

-Нико нема право да сам доноси одлуке о судбини народа - чак ни диктатор ако је паметан.


-Ништа није опасно као успех поготову тамо где нико није успео.

-Опростити је по суду, а заборавити по луду.

-Онај ко ништа не ради има само један пут: да од своје младости буде дангуба и подлац.

-Потпуна срећа не постоји.

-Пријатељство склапај само са себи равнима.

-Разум види и узроке ствари и последице.

-Рај је био најбоље место где је ђаво чинио најгоре ствари.

-Ратови се не воде по разуму него по страсти.

-Сећај се краја свога и нећеш погрешити.

-Сељак Отаџбину служи плугом и пушком.

-Треба знати да су Библија и Природа две књиге истог писца које говоре истим језиком - језиком Свевишњег и Сведржитеља Неба и Земље и свега видљивог и невидљивог.

-Уједињене нације су већином олигархија уједињених демона на челу са вођом новог светског поретка.

-Човек има младост да прави глупости, а старост да о томе размишља.

-Човек мисли да је сав од челика, а уствари је пчелињи восак, између нечијег палца и кажипрста.

-Што год себе више волиш све си себи већи непријатељ.

-Што није записано није се догодило, а што је записано треба проверити.

САУЧЕСНИК УБИЦА НА ПОДУШЈУ ЖРТВАМА



Праведник мре, и нико не мари.

И побожни људи се узимају,

и нико се не сјећа да се пред зло

узима праведника

Ис. 57:1

Сунце се већ спустало за брда планине Видијевица, а његова румен се одсијавала на мало облачном небу изнад брегова села Трбе-сиње, касног јесењег дана, ратне 1944. године. Радивој Ч., председник народно ослободилачког одбора сеоске општине лешкарио је уморан на дрвеном кревету - на сламарици, у блатњавим чизмама, онако како је дошао из среског места удаљеног од села око 25 километара. Јутрос је рано ишао по блату и мраку да би са другом мајором ОЗН-е (оде-љење за заштиту народа - тајна комунистичка полиција - прим. аут.) водио важне разговоре о борби против банде (банда - непријатељи комуниста - прим. аут.). Могао је он наредити да га возе коњским колима неког кулака (кулак - имућнији сељак - прим. аут.), али се плашио да ће тај кулак којег одреди јавити “банди“, јер су кулаци наводно били повезани са “бандом“, па да их сачекају у заседи и убију га. Овако је кришом изашао из дворишта, напунио немачки аутомат, а у џепу др-жао откочени револвер. Ништа га није могло изненадити. Када је стигао у Драгинац, поред гробница стрељаних сељака октобра 1941. године, Радивој угледа велику ватру. Мало се тргнуо и уплашио, али је опрезно пришао и видео да сељаци пеку циглу. Пошто је зора била близу, пришао им је поздрави их са “Добро јутро!“, а они му одговорише “Бог ти добро дао, добри човече!“ Али када су га при одсјају ватре осмотрили и видели му о рамену обешену “машингеверу“ тргоше се и ућуташе, прекидоше сваки разговор. Тек реда ради Радивој упита: “Како посо?“ Сељаци му не одговорише ништа, само један рече другоме: “Дај, ложи ватру?“, да би му дали на знање да не желе даљи разговор. Радивоја охрабри што више није ишао кроз шуму, већ изађе на макадамски друм од Ваљева за Лозницу, а у даљини са истока по-чињало је праскозорје.


У среско место стигао је рано, и пошто је у потоку који протиче кроз градић опрао чизме од блата упути се у среску ОЗН-у. Шеф ОЗН-е мајор Блажо Ј...ћ, бококоторски Србин, католик, знао је само за једну казну - стрељање. Али је ипак позвао председника сео-ског народно-ослободилачког одбора села Трбосиље друга Радивоја Ч. да неке његове сељаке “претресу” да не би “преко кољена доносија пресуду“.

Чим је Радивој ушао у канцеларију Блажо га радосно позива да седне и понуди му шљивовицу, коју су му јуче донели његови ознаши “поклоњену“ у селу К. од једног имућног сељака јатака четничког војводе В. А., којег нису успели да ухвате, већ су само одвели сељака и његове синове у затвор. Блажо је био човек - звер; уколико неког дана не убије макар једног човека, из затвора ОЗН-е, њему се живци узне-мире, он тада само дрхти и сваки час из футроле или фијоке стола вади револвере и пиштоље и са њима разговара: “Нијеси ми данас бија запошљен, богу ми, нијеси ни једног бандита убија. Е, богу ми, то ћемо шјутра надокнадити. Имамо у подруму четника ки гована, све ћеш их сриједити. А, шта вељу! “

Долазак Радивоја Ч. био је за мајора Блажа Ј. знак и прилика да запосли своје “алатке”. Одмах је почео исту причу, по ко зна који пут када зове своје председнике-сараднике са подручја среза:

-Знаш друже Раде, чоче, нећу ја да ми неко од банде каже ка-ко јик убијамо без суда и закона. Истина, сада вриједе закони рево-луције, али су закони. Ја хоћу да све биде конзултирано, па онда када ми донесемо пресуде онда јик мирне душе шаљем на Дрину да однесу књигу (пошта - прим. аут.) за Београд. Ево, из твога села, друже Радо, имам пет бандита четника и један бандит зелембаћ (жандар Недићеве Српске државне страже, тако названи због зелене униформе - прим. аут.) Ајде да се договоримо што нам је чињети са њима. Ако ти кажеш, друже Радо, да јик пушћамо, пуштићемо јик, па нека иду јопет у шуму против нас.

За време докле је ово причао мајор Блажо је испитивачки по-сматрао Радивоја, као неки велики психолог. Знао је Блажо да му Ради-вој и неће и не сме приговорити и противречити његовим жељама. А његове жеље биле су увек смртна казна. Да се Радо икада ставио у нечију одбрану могао би и сам заглавити у подрум ОЗН-е.


-Друже Блажо, слажем се како ти кажеш. Банду треба уни-штити, нарочито те четнике. При томе је имао на уму и свога брата ваздухопловног наредника бивше југословенске војске, који је 1941 го-дине био четник, али се после разбијања одреда и проласка немачке казнене експедиције умирио, па нити је ишао у четнике, нити је шта друго радио осим што обрађивао земљу и хранио породицу и заузимао пола куће, што се Радивоју није свиђало. Радивој би највише волео да нема тог брата и његове породице, само да би му остала цела имовина. Али, на његову несрећу, брат му октобра 1944. године оде у вазду-хопловне снаге Руске Црвене Армије. То му је падало тешко. Рачунао је да ако остане жив, брат Бранко ће постати капетан а можда и пуков-ник. Уколико пак погине прогласиће га за јунака. Све се то Радивоју није уклапало у рачуне. Шта би све дао да може брата Бранка при-слонити уза зид. А како да прислони уза зид пилота који бомбардује Берлин и друге немачке градове. Мора се помирити са судбином и делити кућу и имање са братом или синовцима.

-Добро друже Радо (затим мајор Блажо узе из досијеа један лист хартије и настави), ти си за то да стријељамо Милоја П., Јована М., Драгана Д., Милисава М., Милорада Ж. и Павла П. Знаш ли ти шта су ми ти бандити казали: “Нијесмо ми били никакви четници, нас је мобилисао Душан Јеремић нијесмо ни пушке имали“. Лажу бандити, а на капама су имали кокарде и нијесу се шишали и бријали. То су били прави ћикани (погрдан назив за четнике - прим. аут.).

-То што су носили кокарде, браде и дуге косе, морали су то им је било обележје, јер им њихови команданти нису другачије дозвољавали. А да ли су били наоружани или нису и да ли су учествовали у борбама против партизана, то не знам - хтеде Радивој на неки начин да их одбрани или да им казну ублажи, али мајор Блажо зарежа:

-Виђу, болан чоче, да ми ти нешто шеврдаш ки маче око варене каше. ¢Оћеш, вељу, рећи да су невинашца, а?!

-Друже Блажо, нисам то ни помислио, већ само да ти кажем да су они стварно мобилисани сељаци у банду, а чим су били са бандом они су и сами бандити. Нема ту никакве разлике - да ли су добровољци или мобилисани - покуша да се неубедљиво из неприлике извуче Ради-вој.


-Ајде, ајде, болан, да више не дуљимо, већ да пређемо на суданије. Ја сам за то да се сви бандити из твога села убију, `оћу рећи стријељају. Јеси ли ти за то? Речи слободно, ти си предсједник народно-ослободилачког одбора села Трбосиље, значи народна власт. Ја сам само орган те народне револуционарне власти, мања власт од тебе, болан, па нећу ништа без тебе, богу ми, учињети, ако се ти не слажеш.

Радо је знао за ова његова претварања, а попио би га у капи воде да му се супротстави случајно. Размишљао је сељачки мудро, али касно: ”Е, баш сам блесав што се примих да будем председник народно -ослободилачког одбора. Сада ми остаје да потурим леђа, главу или образ. Најрадије бих потурио леђа, па нека ме претуку, проћи ће. Али је тешко потурити главу, имам само једну главу, само један живот. А што се тиче образа, то за мене није много важно. Ако имаш силу и власт баш те брига за образ, народ све заборави. Да би сачувао главу најлакше ми је потурити образ. Чик нека неко покаже прстом на мене, а не још и да ме пљуне. Време ће све то залечити и избрисати”.

Свакако да није мислио да ће се све то једнога дана вратити и њему и његовим потомцима. Не прођу увек добро ни они који добро раде и који су добро радили, а некмоли они злорадећи. У том разми-шљању мајор Блажо га прекиде:

-Нешто си се замислија друже Радо, к'о да се тиче твоје коже, а не бандитске?!

-Слажем се друже Блажо да се свих шест бандита из села Трбосиље стрељају. Мислим да их треба што пре стрељати, да се народ заплаши, а нарочито јатаци који чувају четнике.

Пошто је потписао сагласност, што је Блажи требало као неко покриће, иако му није требало као обавезно, али је изигравао ”демо-крату” - тиранина. Са Блажом се Радивој опрости и изађе на улицу као ошамућен. Потписао је нешто што је било изван његове воље, свести, савести, осећања, а морао је да не би изгубио главу - ето изгубио је образ и душу. Пешачио је према селу - 25 километара, ошамућен, полу-свестан, полупијан без пића. Ноге су га носиле иако није осећао ни блато, ни умор. Ишао је, ишао... Тек када је ушао у кућу и сусрео снају Радмилу у ходнику који раздваја собе његове породице и породице брата Бранка, било му је јасно да је стигао кући. Тек тада се освестио и позвао жену да му донесе боцу ракије. Легао је на кревет у оделу и обући, отпио неколико гутљаја ракије и почео безизразно зурити кроз прозор присећајући се догађаја у току данашњег дана. Опет је повукао неколико гутљаја ракије и одахнуо као да збацује неки терет са себе, а којег не може да скине.


У том тренутку зашкрипа авлијска капија. Радивој се придиже и ухвати за пиштољ, јер стално је живео у страху, не без разлога, да ће га неко напасти и убити. За њега су већина житеља у селу били банда, а и он је за већину био бандит, као и њему слични људи. Та ”почасна” именица у то време била је у најчешћој употреби. У авлију уђе сва унезверена Милојка, жена Милоја П., мобилисаног четника који се на-лазио у затвору среске ОЗН-е. Закуца на врата, а затим уђе, пре него што је чула Радивојево “уђи“.

-Добро вече Радивоје! Ја дошла, чула сам да си данас био у срезу, па к’о велим сигурно си разговарао о судбини мога Милоја. Ти знадеш Радивоје да је он мобилисан и у четницима био само три ме-сеца. Није никоме никакво зло учинио, ни мрава није згазио. Није ни пушку имао. Само је носио кокарду на капи и имао тесак (војнички нож - прим. аут.). Милоје је миран и скроман човек, није он ни за коју странку, само је волео да ради као домаћин. Кажи по души има ли неко бољи домаћин у селу од њега. Па зар није жалосно и грех да тако добар човек и домаћин страда.

-Чујеш Милојка, твој човек је банда, а банду треба убити! Ту милости нема. Пресуда је донета и ту му нема спаса!

При крају ове Радивојеве реченице Милојка се ухвати за до-вратак да се не сруши, а мало затим закука и изађе напоље наричући и кунећи све - и комунисте и четнике и Радивоја и народ и све редом.

После два дана Радивој из среза доби извештај да су свих шест сељака затворених у среској ОЗН-и стрељани под оптужбом да су сара-дници окупатора, издајници свога народа, итд. Председник Радивој је сазвао збор сељака и прочитао обавештење мирно као да саопштава неку Бог зна какву радосну вест. Сви сељаци су после тог саопштења скинули капе и гологлави, погнутих глава отишли без речи кући, пуни туге, бриге и страха који је ушао у њих. Тада је било опасно било шта казати што је против извршеног злочина. Најбољи лек је ћутање и само ћутање. Једино о чему се могло разговарати то је изјава саучешћа поро-дицама, на начин како су то сељаци знали и умели:


“Сажаљевам случај.“, “Нека му Бог душу прости и нека му је лака земља!“. Затим попили по чашу ракије и отишли кућама, опет ћутке и са уздасима. Понеки би се осмелио да каже: “Добар и честит је био наш комшија (уз помену имена), а шта ћеш, таква је судбина, или таква је Божја воља“.А неки мало храбрији би додао: “Ма каква Божја воља, то је људска воља, да је по Богу био би жив. Људи-нељуди нису му дали да живи“-такав би ризиковао доста. Због таквих речи могао је заглавити у затвор из којег је ретко ко жив излазило. Зато је мудар стари свет говорио: “Ћутање је злато“. А вероватно је било скупље и вредније од злата и сваког блага, јер је живот значило. Глава је летела за једну, можда безазлену реч речену противно “данашњици“, било у збиљи или шали. Нека тешка мора притискала је народ. Најсрећнији су били лудаци, који нису ништа схватали ни разумели, дивили су се свему а нису знали зашто, а стално су се смешкали што народ каже ”као луд на брашно”, и опет нису знали зашто. Важно је било бити и симпатичан, а такав не мисли зло, не мисли лоше ни успостављеном режиму. Међу таквима су врбовани активисти који су безпоговорно извршавали све што је пред њих постављала ”народна” власт. Радивој-Радо Ч. није спадао у такве људе, али је по препоруци или наређењу “одозго” све примерке сакупио: неког Живка званог Крмача, Јована званог Ћоса, Цветана званог Пећо, Милисава званог Ћело и Живку звану Алапача. Последња је била шеф АФЖ (антифашистички фронт жена - прим. аут.), а први је водио омладину - УСАОЈ (уједињени савез антифашистичке омладине Југославије - прим. аут.).

Главни задатак Живке “Алапаче“ био је да води рачуна о “моралу” жена у селу, посебно оних чији су мужеви на босанском или сремском фронту, као и да прислушкује ко говори против нове власти. Затим да сакупља чарапе и рукавице за борце на фронту и о свему што чује обавештава председника Радивоја. Посебну улогу имао је шеф омладине Ж. Крмача. Он је са поверљивим омладинцима чучао ноћима у заседи поред кућа угледних домаћина да би утврдио да ли им долазе четници или да ли ноћу односе четницима храну у тзв. базе или скри-валишта. Тако су наведених неколико активиста били око, ухо и нос целог села и шире околине. Ништа се изван њих није могло десити а да они не сазнају.


Када је саопштено о погубљену шест “бандита” у среској ОЗН-и активисти су се размилели по селу да чују шта се о томе прича, али нису баш много сазнали, јер су их сељаци све знали и пред њима је био зид ћутања. Једино што су могли сазнати било је када ће се којем да-вати подушје - даћа. Радивој је рекао “сарадницима” да пренесу дома-ћинима и домаћицама, већ ко је остао у кући убијених најстарији, да ће он на сваку даћу доћи и да га обавезно позову. Да се случајно не шале да не позову - зло ће се провести. И то да главни домаћин или дома-ћица дођу да га замоле лично да дође на подушје њиховом најмилијем. Јадан Србине шта си дочекао да убице својих синова зовеш на давање последње почасти и помена, јер ако их не зовеш може још горе да ти се деси. То ни Турци нису радили. То нико никада није радио, ни у једној земљи ни у једној религији.

За прву даћу Драгану Д. дошао је његов отац Радован да позо-ве Радивоја:

-Радо, сине, друговао си са мојим сином Драганом, и као дечко и као момак, а и после сте се добро слагали и гледали. Ето, судбина проклета прекрати му живот - ни кривом ни дужном. Душмани, семе им се затрло, опањкаше га и послаше у смрт. Молим те, дођи данас увече на даћу.

Радо га је посматрао равнодушно, па ће не гледајући га рећи:

-Чича Радоване, Драган је био у банди. То што је тражио добио је.

-Немој тако, чедо моје, Радо. Могли су четници и тебе да мо-билишу, као Драгана, па би и ти био банда за ове. Онај ко победи он није банда, а онај који је побеђен он је банда. Тако му то дође.

-Да су мене мобилисали ја би’ побег’о из банде, а твој Драган је остао док четници нису потпуно разбијени, па се онда крио. Што се није одма’ пријавио народној власти кад је чисте савести.

-Тебе, сине Радо, нису мобилисали зато што ниси здрав, а Драган се није пријавио одма’ пошто су почеле кружити гласине да чим се предаш одма убијају. Па, велимо, боље да сачекамо да се мало смири стање па тек онда да се пријави. Испаде опет зло. Мени је Драган рек’о када сам га пит’о да ли је коме учинио какво злодело. А он ми каже: ”Тата, нисам никога ни попреко погледао, а камоли зло учинио, кунем ти се свим на свету”. Знао сам да истину говори, али шта то сада вреди. Једина му је грешка зато што је био у четницима, а није се пријавио. Да се пријавио отишо би као и већина у партизане. Сада су сви четници на фронту, па имају изгледа да се врате живи, а можда и здрави.


-Добро, добро, чича Радоване, гледаћу да дођем, `вала ти. Није се Радивоју ишло на даћу због јела и пића, већ да чује што се прича и како се сељаци односе и понашају према ”народној“ власти. А ту је баш погрешио. Сељаци су се одмах увукли у себе и своју душу и муку никоме нису отварали, а поготову комунистичким уходама. Кому-нистичке уходе су имале мало успеха јер су сељаци углавном сазнали за све њих и чували су их се као ватре. Потказивачи су били познати и по томе што су ”радили” за сваку власт за време рата. Власти су се мењале, а они су остали исти. Комунисти су тек онда имали успеха када су им се из рата, са фронта, вратили преваспитани шпијуни, који најчешће нису улазили у комунистичку партију, а били су комуни-стички тајни агенти. Тек су они били опасни, јер се нису ничим ис-тицали. Али о томе нећемо причати. Наставимо причу о Радивоју и његовој улози у тим тешким данима, када су Срби улазили у поновно ропство - комунистичке тираније, коју су они назвали диктатуром про-летеријата, а пре тога ”народно-ослободилачком влашћу”.

Све даће невино стрељаним, бившим тзв. сарадницима окупа-тора обављене су у току недељу дана - свако вече друга даћа. На сваку даћу Радивој је био позван и на сваку је дошао, али у пратњи верних сарадника и слугу - Ж. ”Крмаче” и Ж. ”Алапаче”. Они су ми били не само физичка и ”правна” заштита већ и сакупљачи обавештења о томе шта је ко од присутних рекао или неки неповољан миг упутио.

Као по договору ни на једној даћи домаћини нису дочекали овакве ”госте”. Увек је нађен начин да се избегне сусрет са самозваним гостима. Нико им није прихватио руку, мада су они желели да је пруже, и намеравали кад им се пружи прилика да би изјавили ”саучешће”. Седели су међу узванице, али их нико није гледао и учествовао са њима у разговору. Уместо тога они су разговарали сами са собом, пили ракију и причали, а нико их није слушао, мада су их чули али нису реаговали речима већ погледима и гримасама лица и обрва. Била је то мучна ситуација и ћутање свих узваница који по српским обичајима долазе једни другима у радости и жалости, у срећи и несрећи и понижењу. Овде је било присуство у жалости, несрећи и понижењу, и најбоље би било да их нико у том искреном саучешћу не омета. Али дошла су ова три лица без трунке осећања и саосећања па су деловали као со на живу рану, као оштрица ножа по живој рани а да при томе нико није смео да јаукне и да покаже да га то боли.


Радивој је пио ракију у великим количинама и при томе све више причао, а после извесног времена извадио би пиштољ и са њим пљоштимице лупао, допуњујући тиме своје мисли и свој речник. С времена на време погледао би на Ж. ”Крмачу” - они су му климали главом у знак одобравања, што га је као подршка распаљивало да све бескрупулозније пљује по ”издајницима” и ”банди”. И тако све до дубоко у ноћ. Када је увидео да нико од присутних не каже ни ”да” ни ”не”, већ упорно ћуте, пију и једу, а све то као да иза леђа бацају. Они су јели ту храну, а она је њих јела, јер су због таквог суровог и не-човечног понашања Радивојевог једва залогаје и гутљаје гутали.

Радивој је причао оно што је желео да се деси, што народ каже ”о чему баба већ о уштипцима”. Причао је да је његов брат Бранко авијатичарски наредник и да ратује у Црвеној Армији, која напредује према Берлину.

-Ако Бранко остане жив биће капетан, пуковник или ђенерал и наше село ће бити чувено и славно по његовом имену (а то он није желео јер је из дна душе мрзео брата). А чуо сам да су Немци пружили велики отпор и потпуно уништили ту његову ваздухопловну дивизију. Нисам сигуран да ли је он жив или није. У случају да је погинуо он ће бити одликован орденом хероја Совјетског Савета, а то ће за наше село бити велика част.

Ово задње Радо је желео, јер најважније му је било да Бранко није жив. Могао би са његовом породицом да ради што хоће, чак и да их уништи.

Присутни узваници су осетили његову жељу, а и познавали су његов однос према брату и братовој породици, па су се само са гну-шањем погледали, измењали погледе немушто и ћутали, а то је Ради-воја раздраживало. Он је желео да му се бар неко супростави, макар да га пита нешто, али га је баш највише болео пасиван отпор и презир тих мудрих и разумних људи.

Када је време и ноћ поодмакла Радо са његовом пратњом би се подигао, изашао без поздрава, а пред кућом би испалио неколико мета-ка да покаже шта је и ко је он.


Даће су прошле, црнине су скинуте. Остала су рањена, не-залечена срца породица невино убијених људи. То се пренело на млађе генерације. Радивоју и његовој породици су сви опростили, али нису заборавили. Они су били подозриви према родитељском греху (Радивоја и његових сарадника), али су били великодушни и нису јавно презирали ни њега ни његову породицу.

После више година напрасно је умро Радивој од срчаног удара мада такву лаку смрт није заслужио. Из свих шест ожалошћених породица и њихових ближих сродника дошли су на сахрану и изјавили саучешће Радивојевој породици, што је био још један доказ опроштаја и хришћанске православне људске великодушности. Али је сигурно да злочине нису заборавили. И не смеју их заборавити. На то их обавезују невине жртве.



следующая страница >>